Prati nas na društvenim mrežama

Evropski kupovi

1-1: Liverpul ili Real Madrid?

Objavljeno

-

Foto: Denis Doyle/Getty Images

Real i Liverpul će večeras u Parizu po treći odmeriti snage u finalu Kupa/Lige šampiona i tako ući u istoriju kao prva dva kluba koja su se više od dva puta sastajala u odlučujućim duelima za “ušati” pehar evropskog fudbala.

U prethodnim finalima i tim sa madridskog “Santijago Bernbeua” i njegov protivnik sa “Enfilda” su po jednom trijumfovali. Redsi su to učinili davne 1981. godine kada su upravo u “gradu svetlosti“ (ali na “Parku prinčeva” koji domaćinstvo večerašnjeg obračuna prepušta stadionu “Francuska” u Sen Deniju) savladali Kraljevski klub sa 1:0 i po treći put postali vladari Starog kontinenta.

Real je nakon ovog poraza morao da čeka još 17 godina da bi u Amsterdamu 1998. pogotkom Predraga Mijatovića u utakmici sa Juventusom po sedmi put zakoračio na evropski tron.

Bio je to zapravo početak neverovatno uspešne serije madridskih “belih” koji su u periodu od 1998. do 2018. godine u sedam finalnih susreta Lige šampiona ostvarili isto toliko pobeda, pa tako sada samuju na vrhu liste osvajača ovog takmičenja sa čak 13 titula prvaka Evrope. A poslednju titulu su uzeli u drugom finalnom obračunu sa Liverpulom održanom u Kijevu 2018. godine. Tada su se u duelu, koji su obeležili kiksevi golmana Crvenih Karijusa i fantastični pogodak Bejla, revanširali (3:1) Ostrvljanima za poraz iz pretposlednje decenije prošloga veka i tako treću sezonu uzastopno pod trenerskom palicom Zinedina Zidana stali na kontinentalni fudbalski Olimp. Što prethodno nije pošlo za rukom (ili bolje rečeno nogom) ni jednom evropskom timu od ere Bekenbauerovog i Milerovog Bajerna koji je u periodu od 1974. do 1976. u završnim mečevima rušio redom Atletiko, Lids i Sent Etjen.

SofaScore

I Liverpul i Real su inače ove sezone od nastupa u Ligi šampiona zaradili preko 100 miliona evra (klub iz grada “Bitlsa” 115.800.000, a novi šampion Španije 105.340.000). Ukoliko trijumfuju u Parizu Redsi će inkasirati ukupnu sumu od 123.800.000 evropskih novčanica, dok bi klubu iz Kastilje u slučaju da po 14. put postane šampion kontinenta pripalo 113.340.000 evra. Sa tih 14 evropskih titula španski velikan sa “Santijago Bernabeua” bi imao dvostruko više “ušatih” pehara od prvog pratioca Milana, kome bi se, u slučaju da 28. maja bude bolji akter finala na stadionu “Francuska”, pridružio upravo najuspešniji engleski učesnik u ovom takmičenju koji je do sada šest puta (kao i Bajern) stizao do trona u Kupu ili Ligi šampiona.

Zanimljivo je da u sezoni 1980/1981 u kojoj su po prvi put bili protivnici u finalu najcenjenijeg evropskog klupskog takmičenja, ni Liverpul ni Real nisu imali uspeha u nacionalnim šampionatima. Tim koji je tada kao menadžer vodio legendarni Bob Pejsli bio je tek peti u ondašnjoj Prvoj diviziji, dok je sastav iz Madrida, na čijoj je trenerskoj klupi sedeo jugoslavenski stručnjak Vujadin Boškov, poklekao pred Real Socijedaom u trci za titulu u Primeri. Pošto su prema tadašnjim pravilima UEFA samo prvaci država i osvajač Kupa šampiona sticali pravo da naredne sezone budu učesnici ovog takmičenja, finalistima susreta koji je održan 27. maja 1981. godine je samo trijumf na “Parku prinčeva” obezbeđivao vizu za još jedno učešće u elitnom evropskom nadmetanju.

Liverpul je prethodno u osmini finala u “bici za Britaniju” bio bolji (1:0, 4:0) od škotskog prvaka Aberdina na čijoj je klupi sedeo Aleks Ferguson, dok je u četvrfinalu relativno lako eliminisao (1:0, 2:0) mađarski Honved. “Skauzerima” je najteže bilo u polufinalnim duelima sa Bajernom iz kojih su, zahvaljujući pogotku postignutom u Minhenu, uspeli da izađu kao pobednici (0:0, 1:1) i tako po treći put obezbede nastup u odlučujućem meču Kupa šampiona. Prethodna dva – na rimskom “Olimpiku” 1977. i “Vembliju” godinu dana kasnije – su okončali kao pobednici ali su zato u naredne dve sezone morali da posmatraju kako “ušati” pehar podižu fudbaleri Notingem Foresta. Pejsli i njegovi momci su želeli da titulu zadrže na Ostrvu ali i preteknu “Šumare” na listi osvajača ovog takmičenja. Ozbiljan problem za Pejslija pred duel u koji su Crveni ušli kao blagi favoriti bile su povrede Kenija Dalgliša i Alena Kenedija koji su roviti dočekali najvažniju utakmicu sezone.

SofaScore

Realu je s druge strane finale u Parizu bilo prvo nakon 1966. godine kada je “kraljevski klub” pobedom nad Partizanom (2:1) na briselskom “Hejselu” po šesti put postao prvak Evrope. Najtežu prepreku na putu ka putu ka “Parku prinčeva” prebrodio je u polufinalu u kome je nakon velike borbe eliminisao Inter (2:0, 0:1). Za tim koji je vodio Vujadin Boškov se nije moglo reći da ima u sastavu asove svetske klase. Od stranaca su u tom periodu u ekipi bili Nemac Uli Štilike i Englez Lori Kaningem, koji je 1979. kao prvi fudbaler iz zemlje “gordog Albiona” stigao u Real iz Vest Bromvič Albiona. Od domaćih snaga Boškov se najviše mogao pouzdati u Miljanićeve “pronalaske” beka Kamača i centarfora Santiljanu, Jugoslovenima dobro poznatog Huanita (pogođenog flašom u glavi na beogradskoj “Marakani” tokom utakmice Plavih i Španije), kao i budućeg velikog trenera Vinsenta del Boskea. Iako je ovaj Real individualno i timski kvalitetom bio daleko iza ekipe koja je predvođena Di Stefanom i Puškašom pet puta uzastopno bila pobednik Kupa šampiona, u Madridu su se ipak nadali da mogu savladati Redse i vratiti “ušati” pehar na “Santijago Bernabeu”.


Finale 1981.

Liverpul – Real 1:0 (0:0)

Stadion: “Park prinčeva” u Parizu. Gledalaca: 48.000. Sudija: Palotaj ( Mađarska). Strelac: Alen Kenedi u 82. minutu.

Liverpul: Klemens, Nil, Alan Kenedi, Tomson, Rej Kenedi, Hansen, Dalgliš (od 85. minuta Kejs), Li, Džonson, Mekdermont, Sunes.

Real: Agustin, Kortes (od 87. Pineda), Kamačo, Štilike, Sabido, Del Boske, Huanito, Angel, Santiljana, Navahas, Kaningem.


Finale koje je 27. maja 1981. odigrano na tada najvećem pariškom stadionu pred 48.000 gledalaca, donelo je taktičko nadmudrivanje i veoma mali broj povoljnih prilika za oba rivala. Engleski tim je pretio preko Sunesa, Mekdermonta i Dalgliša ali je najveću šansu, ipak, imao njegov protivnik u drugom poluvremenu kada je Kamačo, izbegavši prethodno ofsajd zamku, izašao sam ispred istrčalog golmana Crvenih”Reja Klemensa. Na žalost igrača i navijača Reala lob udarac beka španskog tima nije bio precizan pa je lopta otišla iza prečke gola Liverpula.

SofaScore

Kada se činilo da bi meč mogao otići u produžetke, u 82. minitu je pala odluka o novom prvaku Evrope. Rej Kenedi je izvevši aut u blizini korner zastavice “uposlio” svoga prezimenjaka Alena, posle čega je ondašnji levi bek Liverpula dobio inspiraciju da izvede najspektakularniji potez u igračkoj karijeri. Fudbaler čiji je nastup zbog povrede bio neizvestan do samog starta pariskog finala je ušavši u protivnički šesnaesterac, najpre zaobišao defanzivca Reala Kortesa, a zatim šutem upućenim gotovo iz mrtvog ugao poslao loptu u suprotni ugao golmana Agustina. Bio je to pogodak za pobedu i treću titulu šampiona Evrope (sve osvojene pod vođstvom Boba Pejslija), dok je Vujadin Boškov propustio priliku da postane prvi trener iz Jugoslavije koji se mogao pohvaliti time da je stigao na klupski fudbalski Olimp „Starog kontinenta“.

Trebalo je da protekne punih 37 godina da bi ovi rivali po drugi put bili suprotstavljeni akteri završnog meča najvažnijeg evropskog klupskog takmičenja, sada finala Lige šampiona, čiji je domaćin 26. maja 2018. bio Kijev. Real je u glavni grad Ukrajine stigao sa epitetom dvostrukog uzastopnog osvajača “ušatog” pehara i želeo je da pod vođstvom Zinedina Zidana stigne do istorijskog “het-trika”, što do tada nije ostvario ni jedan klub u transformisanoj Ligi šampiona. Za razliku od Madriđana, timu sa “Enfilda” je duel u Kijevu bilo prvo finale nakon 2007. kada mu se Milan u Atini revanširao (2:1) za bolni poraz u Istanbulu pretrpljen dve sezone ranije. Španci su prethodno u eliminacionoj fazi bili uspešniji od PSŽ, Juventusa i Bajerna, dok su izabranici Jirgena Klopa izbacili iz igre Porto, Mančester siti i Romu. Ovaj put uloga favorita u finalnom obračunu klubova iz Kastilje i Mersisajda bila je dodeljena braniocu trofeja i fudbaleri španskog tima su je, nakon velike borbe, i opravdali na terenu.

Jedan od detalja koji su uticali na ishod utakmice desio se u 25. minutu kada je Salah, nakon što ga je Serhio Ramos prethodno uhvatio za ruku, pri padu isčašio rame. Napadač Liverpula je zbog ove povrede morao da napusti teren što je bez sumnje bio veliki hendikep za engleski tim. Srpski sudija Milorad Mažić nije, međutim, Ramosov “doprinos” Salahovom povređivanju smatrao težim prekršajem, pošto štoperu madridskog tima nije pokazao ni žuti karton.

Prvo poluvreme je okončano bez golova ali su zato u nastavku susreta usledila velika uzbuđenja. Golman izazivača iz Engleske Loris Karijus je u 51. minutu degažiravši loptu rukom “uposlio” Karima Benzemu, a francuski napadač je hladnokrvno reagovao na ovaj poklon”poslavši je u mrežu. Iako šokirani primljenim golom, fudbaleri Liverpula su uspeli da samo četiri minuta kasnije preko Manea stignu do izjednačenja. Na veliku scenu je tada stupio često kritikovani i osporavani Geret Bejl koga je Zidan poslao sa klupe na teren u 61 minutu. Velšanin je, samo dve minute nakon što je zamenio Iska, načinio najspektakularniji potez finala i askrobatski izvedenim “makazicama” smestio loptu u gol Karijusa.

Crveni su još jednom pokušali da se vrate u igru, a najbliži novom izjednačenju bili su u sitauciji kad je šut Manea završio na stativi Navasovog gola. Sve dileme oko pobednika razrežio je te večeri raspoloženi Bejl, doduše ovaj put uz ogromnu pomoć nesrećnog Karijusa. Lopta koji je fudbaler sa Ostrva uputio u 83. minutu sa udaljenosti od gotovo 40 metara od gola Liverpula prošla je kroz ruke nemačkog čuvara mreže i zatim završila svoj put tamo gde su želeli igrači i navijači madridskog tima. Tako je Zidanov Real, ne samo ušao u istoriju kao trostruki uzastopni pobednik Lige šampiona, već se i revanširao klubu sa “Enfilda” za poraz u davnom pariskom finalu. Liverpul je morao da sačeka narednu sezonu da bi pobedom nad Totenhemom u madridskom završnom obračunu stigao do brojke od šest osvojenih “ušatih” trofeja.


Finale 2018.

Real – Liverpul 3:1 (0:0)

Stadion: Olimpijski u Kijevu. Gledalaca: 61.000. Sudija: Mažić (Srbija). Strelci: Benzema u 51. i Bejl u 63. i 83. za Real, a Mane u 55. minutu za Liverpul.

Real: Navas, Karvahal (od 37. Načo), Ramos, Varan, Marselo,

Modrić, Kazemiro, Kros, Isko (od 61. Bejl), Benezema (od 89. Asensio), Ronaldo.

Liverpul: Karijus, Aleksandar Arnold, Lovren, Van Dajk, Robertson, Milner (od 83. Kan), Henderson, Vajnaldum, Salah (od 31. Lalana), Firminjo, Mane.


Predstojećí duel u pariskom Sen Deniju doneće i taktičko nadmudrivanje dvojice velikih trenera – Karla Ančelotija i Jirgena Klopa. Italijanu će ovo biti peti put da sa klupe vodi neki tim (Milan je predvodio u tri odlučujuća meča, a Real protiv Atletika u Lisabonu) u finalu Lige šampiona, a ukoliko ostvari četvrti trijumf osamiće se na vrhu liste trenera osvajača “ušatog” pehara. Zanimljivo je da je “Karlito” jedini neuspeh u finalima doživeo upravo u nezaboravnom istanbulskom duelu Milana i Liverpula 2005. godine, kada ni prednost od tri gola nije bila dovoljna njegovim Rosonerima da uspešno okončaju posao protiv tada objektivno slabijeg protivnika. Ančeloti se dve godine kasnije u Atini revanširao tadašnjem Liverpulovom menadžeru Rafi Benitezu i odveo Milan do sedme titule prvaka kontinenta, a sada ima priliku da potpuno preokrene bilans u finalnim obračunima sa onima koji, kako pevaju njihovi navijači, “nikad ne šetaju sami”. Stručnjak koji se jedini može pohvaliti time da je sa svojim timovima bio šampion u svim ligama evropske “petice” izuzetno ceni ali i odlično poznaje Redse, čemu je svakako doprinela činjenica da je pre povratka u Real sezonu proveo na klupi Evertona.

Jirgen Klop je sa trenerske klupe tri puta posmatrao finalne susreta Lige šampiona, ali se samo u Madridu, nakon pobede Liverpula nad Totenhemom, sa svojim fudbalerima radovao trijumfu u najprestižnijem evropskom klupskom takmičenju. Nemački stručnjak je sa Crvenim iz grada Bitlsa po jednom uzeo sve najvažnije domaće i međunarodne trofeje ( Premijer ligu, FA kup, Liga kup Engleske, Ligu šampiona, Superkup Evrope i Svetsko klupsko prvenstvo) i sigurno je da želi da se, nakon finala u francuskoj prestonici, nađe na ne baš dugačkoj listi trenera koji su (bar) dva puta stajali na evropskom fudbalskom Olimpu.

Čovek rođen 16. juna 1967. u Štutgartu jedno vreme je važio za gubitnika velikih finala ( kao trener dortmundske Borusije je doživeo neuspeh u odlučujućem meču Lige šampiona sa Bajernom, dok je vodeći Liverpul poražen od Sevilje u završnom duelu Lige Evrope, a zatim i od Reala u već spomenutom kijevskom obračunu) ali je pobeda nad londonskim Pevcima preokrenula tok stvari, odnosno označila početak serije njegovih uspeha u ovakvim utakmicama. Klopovi izabranci su, nakon osvajanja ne toliko značajnog Superkupa Evrope (pobeda nad Čelsijem), u decembru 2019. savladali Flamengo u finalu klupskog prvenstva sveta, dok su ove godine na “Vembliju” dva puta, posle boljeg izvođenja jedaneseteraca, pobedili tim sa “Stamford bridža” u nadmetanjima za trofeje Liga kupa i FA kupa Engleske.

Iako “her Jirgen” i njegovi momci više ne nose epitet “gubitnika velikih finala”, činjenica je da ih je madridski Kraljevski klub, ne samo pobedio u Kijevu, već i eliminisao (3:1, 0:0) u prošlosezonskom četvrtfinalu Lige šampiona. Uz tu, za njih pozitivnu “svežu tradiciju”, na samopoudanje i mentalnu snagu fudbalera Reala bi svakako mogli da utiču i neverovatni preokreti u prethodnim eliminacionim duelima sa PSŽ, Čelsijem i Mančester sitijem, u kojima su se, predvođeni Benzemom, faktički “dizali iz mrtvih”. Adut Karla Ančelotija je i to što će njegov tim – koji je odavno rešio pitanje prvaka u Primeri – odmoran i maksimalno koncentrisan dočekati najvažniji meč sezone, dok će fudbaleri sa “Enfilda”, bez obzira na povremenove Klopove rotacije igrača u mečevima Premijer lige, biti potrošeni iscrpljujućom borbom na više “frontova”.

Sve to, naravno, ne znači da Liverpul nema adute, odnosno kvalitet da izađe kao pobednik iz predstojećeg velikog obračuna na stadionu “Francuska”. Da li će Real još jednim trijumfom potvrditi da je zaista najveći klub Starog kontinenta ili će “redsi” uspeti da prekinu rivalovu ovosezonsku “seču” engleskih klubova i tako po sedmi put stati na evropski fudbalski tron saznaćemo u poslednjim časovima 28. maja.

Izvor: SportKlub

Advertisement

———-
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Evropski kupovi

KOBNI PO ZVEZDU! Svi pamte Olimpik, ali nakon toga timovi iz Francuske postali su prava muka za srpskog šampiona!

Objavljeno

-

Crvena zvezda - Monako, ilustracija, Foto: Profimedia

Crveno-beli se do sada u svojoj slavnoj i trofejnoj istoriji nikada nisu sastali sa Monakom u zvaničnim susretima

Kada se navijaču Crvene zvezde pomenu francuski klubovi prva pomisao svakako je Olimpik i titula prvaka Evrope iz sezone 1990/91.

Međutim nakon tog čuvenog susreta crveno-beli nemaju baš puno uspeha protiv francuskih timova. Zapravo istorija kaže da Crvena zvezda na pobedu protiv timova iz zemlje aktuelnih svetskih prvaka čeka više od dve decenije.

Crveno-beli su još 1998. ostvarili poslednji trijumf nad Francuzima. Tada su na „Marakani“ u Kupu UEFA sa 2:1 savladali Mec.

Tim sa „Marakane“ je prolaz dalje obezbedio posle boljeg izvođenja penala, a od tada pa do danas traje post protiv ekipa iz Lige 1.

Navijači se verovatno dobro sećaju i okršaja sa Strazburom 2005. u Ligi Evrope (2:2), pošto ih je taj remi koštao proleća na međunarodnoj sceni. U nastavku teksta osvrnućemo se na istorijat Zvezdinih mečeva protiv francuskih klubova od 2010. godine do danas.

U sezoni 2011/12. crveno-beli igrali su protiv Rena u plej-ofu Lige Evrope. U Beogradu je u prvom susretu gost slavio 2:1, da bi u revanšu na svom terenu Zvezda doživela debakl pošto je izgubila 4:0.

I naredne sezone Zvezdi se na evropskom putu našao francuski tim. Ovoga puta bio je Bordo. U Beogradu nije bilo golova, a onda je usledio revanš koji i dalje boli navijače Crvene zvezde.

U nadoknadi vremena Zvezda je imala rezultat koji je vodio u Ligu Evrope. Mikić je izjednačio za neverovatno slavlje crveno-belih. Nažalost to slavlje je kratko trajalo jer je sudija Mark Klatenburg pokazao na penal posle jednog duela Bajkovića i napadača gostiju. Svemu je prethodila nešto lošija intervencija Nikole Maksimovića. Gufran je namestio loptu, pogodio i odveo Bordo u Ligu Evrope. Zvezda je tada pala u 93. minutu susreta pošto je poražena 3:2.

Poslednji susret sa Francuzima takođe je prošao katastrofalno za crveno-bele. Bila je to grupna faza Lige šampiona u sezoni 2018/19, kada je PSŽ dva puta deklasirao Beograđane (1:6, 1:4).

Crvena zvezda se u svojoj slavnoj i trofejnoj istoriji do sada nikada nije srela sa Monakom u zvaničnim susretima. Možda je baš sada došao trenutak da se konačno pobedi jedan francuski tim, a da li će tako i biti znaćemo u četvtrak oko 23 sata kada se završi duel protiv ekipe Monaka.

Nastavi sa čitanjem

U trendu