Prati nas na društvenim mrežama

Odbojka

SRPSKA ODBOJKAŠICA JE SA 6 GODINA OSETILA HOROR OLUJE

Stojan Maleš

Objavljeno

-

Foto: Printscreen/Facebook

Martine teške reči


Srpska odbojkašica Marta Drpa napisala je emotivne redove o Oluji.

Ona je kao šestogodišnjakinja osetila užase rata i napustila je svoj dom u koji se nikada vipe nije vratila.

Njen post sa Fejsbuka prenosimo u celosti.

– Bio je topli avgust, skoro kao ovaj. Rano jutro 5 ili 6 ujutru probudile su me granate. Na sve strane se čula buka i lomljava. Otvorila su se vrata dečije sobe, mama je usplahirena uletela u sobu u kojoj su sa regala padali kartoni viskija. Naravno da je i ovu strasnu situaciju bocnula njenim čarobnim stapicem, humorom, izgovorivsi jedno plačno :”Moj viiiskiiii”.. Imala sam 6 godina i bila sam svesna da rat traje, bombardovanja nisu bila nista novo za mene. Mama me je odvela u kupatilo (jer je tamo najsigurnije), obukla mi farmerke, ljubičastu majicu i omiljene patike zbog kojih sam tih dana bila sva bitna jer nisu imale pertle vec čičak, a print Miki Mausa na njima ostao mi je zauvek urezan u pamćenje.

– Zvuk granata nije jenjavao, stajala sam u tom kupatilu kog ne mogu vise da se setim, oduzeta od straha, ali sa osećajem da će sigurno sve biti u redu. Bombe će prestati da padaju za koji sat i mi ćemo se vratiti u naš stan u centru Knina, iznad apoteke. “Hajde, obučena si, idemo u skloniste”. Odgovorila sam jednim uplašenim: “Ja hoću, ali noge neće!”. Danas tu moju rečenicu u kući često spominjemo kao anegdotu, ali tada, verujte, nije bilo nimalo smešno. Nakon nekoliko sati u skloništu stigla je vest da je Knin pao, da moramo da bežimo iz grada, gde ko može.. Moj otac večiti patriota, koji je bio ranjen, na štakama, u tom momentu uporno je odbijao da idemo bilo gde jer “ko sme njega da istera iz njegove kuće” i slično..

– Srećom, mama je bila pametnija. Seli smo u kola i krenuli ka Srbiji. Ne sećam se koliko je trajao put, znam da mu nigde nije bilo kraja, sećam se kolone, vrućine, žeđi, staraca na traktorima, dece koja plaču. Sećam se da mi je konstantno bilo muka, da sam celim putem povraćala, a najveći problem mi je bio sto sam povratila u bakinu kuhinjsku krpu jer baka je uvek bila pedantna zena. Mislila sam kako će me sigurno kazniti zbog tog mog nedela, nesvesna činjenice da mi zapravo idemo iz svojih domova u nepoznato, da se nikad nećemo tamo vratiti, da smo preko noći sve izgubili. Sećam se da smo kad smo stigli u Srbiju bili u nekoliko gradova, po nekoliko dana.

– Na kraju smo dobrih dva meseca živeli u jednom hotelu u Beogradu u kom često boravim zbog priprema s reprezentacijom. I tako, seljakali smo se, kućili se ispočetka, od nule. U školi, u parku, na svim mestima sa ostalom decom izgledalo mi je kao da treba da se osećam loše jer sam izbeglica. Jer sam tu gde sam. I jesam, ponekad, priznajem. Ali danas 20 godina nakon tog strašnog događaja u meni živi samo ponos što sam odakle jesam, što sam bila deo te kolone 1995, deo istorije jednog naroda koji je delom uništen, delom prognan, delom razbacan širom planete. Uprkos tom prvom ratu koji sam preživela sa 6 godina (jer bio je i onaj drugi 1999. u Srbiji) smatram da sam imala srećno detinjstvo, najviše zahvaljujući čarobnom štapicu moje majke – humoru.

– Imam prijatelje sa svih strana bivše Jugoslavije, nikoga ne mrzim, nikoga konkretno ne krivim, meni je samo žao naroda. I našeg i vašeg i njihovog. Naroda. Bespovratno uništenih domova, uništenih generacija, onih preživelih koji nikad više posle rata nisu zapravo živeli.. Čitav jedan narod ili tri naroda, brojite kako god želite, ali za mene je to jedan narod koji je strašno propatio i ja zato ne želim da se ovaj zločin zaboravi. Jer plašim se, ako se zaboravi – desiće se opet – napisala je Marta.

Izvor: Espreso